Jerzy Kukuczka je odrastao u skromnim uslovima radničke porodice, ali je uprkos tome uspeo da dostigne nezamislive visine ove naše plave planete.
Postao je drugi čovek u istoriji koji je popeo svih 14 vrhova viših od 8000 metara, nešto manje od godinu dana nakon Reinholda Messnera. Naravno, ko je uradio domaći, zna ko je zapravo bio najbolji. Kukuczka bi pobedio Messnera da je išao istim rutama kao i ostali, ali je on smatrao da je alpinizam samo ako pronađe novu rutu. Da ne pričamo o tome da je svih 14 ispenjao za gotovo duplo kraće vreme od svog rivala.
Nije mu bilo važno samo da ih popne, već i kako. Birao je najteže rute, uglavnom one koje niko pre njega nije popeo. Penjao je alpskim stilom i postavio 10 novih ruta na najvišim planinama na svetu. Izdvojio bi čuvenu Poljsku liniju na Everestu, jedna od najtežih i najopasnijih. Legendarna linija koja kombinuje visoku tehničku zahtevnost, skoro uvek ekstremne vremenske uslove ali i pionirski duh. Reinhold Messner je izjavio “To nije bila ruta. To je bilo samoubistvo.”.
Nadimak “Titan Himalaja” ne stiče se tek tako. Bio je poznat po tome što je penjao u ekstremnim uslovima koje većina ne bi preživela. Podnosio je hladnoću, glad i umor (alkohol takođe) bolje nego iko, bio je bukvalno stena od čoveka. U svojoj misiji da osvoji svih 14 vrhova, popeo je čak četiri u zimskim uslovima, kada su prilike na Himalajima surove do ivice mogućeg. Uglavnom su to bili prvi zimski usponi na tim planinama. Možda i najveći je prvi zimski uspon na Dhaulagiri. Planinu koju je tek skoro prvi put iz Srbije popeo naš Dragan Čeliković.
Nisu mu 1982 registrovali njegov uspon na Makalu. Išao je sam i bez kiseonika pod lošim vremenom i nisu mislili da je to moguće. Tek posle godinu dana korejski alpinista na vrhu nalazi čudnu igračku koju ne možete da nađete nigde u Koreji. Bila je to omiljena igračka Kukuczk-inog sina koji je poneo na tu ekspediciju. Takođe, na igračkoj je bila i poruka koju je sam napisao.
Sportsko penjanje, kao mlađa grana alpinizma, našlo je svoje mesto skoro na Olimpijadi, iako sam alpinizam nikada neće. Ipak, rezultati koje je postizao Kukuczka bili su toliko impresivni da ih svet jednostavno nije mogao ignorisati. Tako je 1988. postao jedan od retkih alpinista koji je dobio olimpijsku medalju, iako se nikada nije takmičio na Olimpijadi.
Posle popetih svih 14 vrhova nije se zaustaljao, planine su mu bile previše u krvi. Tako je 1989 krenuo na juzno lice Lhotsea. Do tada neosvojivo i zloglasno, koje su mnogi smatrali poslednjim velikim nerešenim problemom Himalaja. Surovo, neosvojivo i pravo olicenje njegovim pristupu alpinizmu. Bio je to njegov poslednji uspon. Nadomak vrha, proklizava, uže puca i pada sa zida kojim se dotad niko nije ni usudio da krene.
Na YouTube imate jedan korektan dokumentarac vezan za njega pa ko hoce evo linka: