Ponekad, u potrazi za sopstvenim snovima, ne stignemo do cilja ali dođemo do visine koje nas učine besmrtnima. Jedna od takvih figura, možda i najodvažnija u istoriji ženskog visokogorstva, jeste Wanda Rutkiewicz.
Život joj je nepovratno promenjen u trenutku tragedije. Njen prijatelj, poznati vozač automobila, poginuo je dok ju je vozio na planinarenje. Nažalost samo jedna od mnogih tragedija koje je doživela. Mada ovo je bila i prekretnica u njenom životu. Wanda je tada rekla “Zbigniew je umro, a ja sam preživela. Morala sam nešto učiniti sa tim životom.” I to nisu bile prazne reči.
Bila je deo potpuno ženskog tima koji je posle tri teška dana popeo severnu stranu Ejgera. Podvig koji su naši alpinisti tek skoro ostvarili. Na Alpima je između ostalog popela zimi čuvenu severnu stranu Materhorna.
Godine 1978. Wanda postaje prva žena iz Evrope koja se popela na Everest, i tek treća žena u istoriji kojoj je to pošlo za rukom. Prestigla je i izuzetno jake muške penjače u to vreme iz Poljske i postala prva osoba iz te zemlje na najvišem vrhu sveta. Ali ono što ovaj podvig čini još monumentalnijim jeste činjenica da ga je ostvarila bez dodatnog kiseonika, nešto što je tada bilo gotovo nezamislivo.
Tu se nije zaustavila. Svako ko malo više zagrebe u svet ozbiljnog visokogorstva zna da mnogo teži zalogaj od Everesta je smrtonosni K2. Nažalost K2 je u potpunosti opravdao ulogu najsmrtonosnije planine te godine i ispisao jednu od mračnijih stranica alpinizma oduzevši 13 života.
Ipak, Wanda je uspela. Postala je prva žena koja je stajala na vrhu K2. Ali trijumf je nosio i veliku cenu. Kao što se često dešava vreme se pogoršalo. Više dana je provela zarobljena u šatoru na visini preko 8000 metara, a njeni prijatelji tu ostaju zauvek.
Silazak je bio mukotrpan. Iscrpljena, promrzla, i sa trajnim narušenim zdravljem silazi. Ipak, kako je sama rekla, K2 je nije slomio fizički, već iznutra. Tuga i osećaj krivice su ostavili dubok trag na nju. Kao i na sve koji prođu slično iskustvo preživljavanja.
I pored svega, Wanda se vratila planini. Popela je Šišapangmu. Tehnički zahtevan vrh, ali za nju, psihološki vrlo važan za povratak. Posle toga zaređuje više vrhova preko 8000m. Njene ekspedicije su generalno bile siromašne sredstvima, ali bogate smislom. Imala je jasan cilj, a to je da postane prva žena koja će ispenjati svih 14 vrhova viših od 8000 metara.
Za razliku od brojnih kolega koji su imali podršku nacionalnih ekspedicija i sponzora, Wanda je često penjala sa malo pomoći, oslanjajući se na sopstvenu snagu, odlučnost i ljubav prema planini. Bila je žena koja je pomerala granice u svetu koji je uglavnom bio rezervisan za muškarce.
Organizovala je i par ženskih ekspedicija na Himalajima, čak i dosadne povrede nisu je zaustavile da ode tamo i pomogne bar logistički. Oslonjena na štake, prešla je više od 100 kilometara preko glečera da bi stigla do baze i podnožja K2, koje se nalazi na nadmorskoj visini od 5.000 metara. Kada su je videli na štakama čak i iskusne šerpe su bile zapanjene čeličnom voljom kojom raspolaže Wanda.
Njene poslednje stranice alpinizma ispisane su tokom uspona na Kangčendzengu, treći najviši vrh sveta, gde je nestala 1992. godine. Planine su bile njen dom i njena tišina. Sada je deo večnosti koju je toliko volela.