Jedna stvar koja deluje da polako izumire u modernom svetu je ratnička filozofija. U raznim kulturama ta filozofija se razvila na različite načine. U Japanu, put ratnika se praktikuje kroz Bušido. Odlikuje je čast, principi i smirenost pred smrću. Uz to dolazi i konstantni trening mačem (kenjutsu), ali i duha (zen meditacija).
Stoicizam bih izdvojio iz antičke Grčke (Rimljani su kasnije samo raširili tu filozofiju). Borba je za njih uglavnom bila unutrašnja. Disciplina, pravednost i ne dozvoljavanje emocijama da nas kontrolišu. Spartanci su takođe imali brutalnu rutinu fizičkog treninga i razvijali su jaku mentalnu otpornost. Vladali su svojim strahom, a ne obrnuto.
Na našim prostorima je viteštvo bilo zastupljeno. Bolje rečeno čojstvo i junaštvo. To vidimo kroz istorijske podatke i narodne epske pesme. Junaštvo je hrabrost. Ispoljava se u više forma, ali ovde uglavnom kroz borbu za porodicu, domovinu ali na pravedan način. Između ostalog bih ubrojao i ustanak protiv nepravde. Kao što su to nekada radili hajduci, danas to rade naši mladi ljudi. Oni biju bitku protiv jedne velike zle sile koja poseduje razna oružja poput propagande, zastrašivanja, i ucenjivanja. Ali narodna mudrost bi rekla “Boj ne bije svijetlo oružje, već srce u junaka”. Nekada je Obilić ušao u neprijateljski kamp da sam pobedi sultana, a studenti to danas rade ustankom protiv lošeg sistema i svojim podvizima od Strazbura pa do Nobela. To su moderni okršaji, nego da ne ulazim mnogo u politiku nije to danas tema.
Druga strana junaštva (ona bitnija) jeste čojstvo. Reč za koju odgovorno tvrdim da pola građana ove zemlje ne zna značenje. Definicije se razlikuju od osobe do osobe. Ako gledamo kroz prizmu politike (opet je pominjem), to je uzdržanost u moći. To je kad možeš, ali ipak ne naneseš nepravdu ili zlo drugom. Jedan vojvoda je to najbolje rekao
“Junaštvo je braniti sebe od drugoga, a čojstvo je braniti drugoga od sebe”.
Nažalost, ovde mnogi ne znaju razliku između vojnika i ratnika. Svrha vojnika jeste da se bori po naređenju, ratnik se bori iz uverenja. Jedan sluša autoritet, drugi savest i svoj kodeks. Jedan se bori jer mu je rečeno, drugi jer veruje da je to ispravno. Vojnik (ili pandur) je tu da služi sistemu, koliko god on bio truo, a ratnik služi istini. Verujem i u kombinaciju oba, kroz istoriju se i to pokazalo kao istinito. Upečatljiv izuzetak je sovjetski vojnik Vasilij Arhipov, koji je tokom kubanske krize, usled prekida komunikacije, dobio naređenje da ispali nuklearni torpedo na američku mornaricu ali je to odbio i time sprečio treći svetski rat. Pre jedno 26 godina i Grčki kapetan Marinos Ricudis odbija da učestvuje u bombardovanju tadašnje Jugoslavije. Integritet i razum opet pobeđuju, a te pobede su nam bitne da se ne bi ponavljali koncentracioni logori gde neko samo radi svoj posao i sluša naređenja.
Kroz istoriju je bilo mnogo takvih tihih heroja. Čojstvo, Bušido, Stoicizam.. bilo koja od ovih ratničkih filozofija ima svoje posebne kvalitete, ali i brojne sličnosti. Najveća sličnost je verovatno to što su svi ti moralni kodeksi pred izumiranjem u modernom dobu. Trenutno su najzastupljenije nekakve kulture otkazivanja, probuđenost, politička korektnost, nju-ejdž i ostale savremene ideologije koje se fokusiraju na uvređenost (a ne na istinu) i koje pretvaraju ljude polako u pahuljice koje se rastope na svaku kritiku ili razilaženje u mišljenju sa drugima.
Ipak, verujem da svaki čovek može da bude ratnik u sferi svog interesovanja.
Za mene lično, alpinisti i visokogorci su najbliži nečemu što bih nazvao modernim ratnicima. Planina je moj hram i što je češće posećujem, to sam bliži sebi i svojim vrednostima. To je nešto prvo što odgovorim ljudima koji me pitaju zašto idem često na brda, stene i planine. Od druženja i oduševljenosti prirodom, pa do metafizike postoji još mnogo razloga zbog kojih planinarim.
Jedan od njih jeste ta borba koju vodiš ne sa planinom ili stenom, već sa sobom. Neke stene deluju zastrašujuće, neki vrhovi preteški ali suočavaš se sa strahovima, ne odustaješ i ako imaš sreću priroda ti dozvoli da vidiš njenu lepotu. Ne trebaju ti ratovi da bi praktikovao ovu filozofiju. Dovoljan je pojas, uže, par karabinera i ispred tebe neka ogromna, impozantna stena. Nema ništa čistije od te borbe. Ne prolivaš krv, ali dobijaš pročišćenu dušu. Ne osvajaš planinu kao što bi početnici u planinarenju to ponosno izjavili nego dobijaš mir.
Da ne pomisle ljudi da prodajem šarene laži. Borba je naporna, znojava i teška (ume da bude i bolna), kao i svaki vrh ali nagrada u vidu samospoznaje je dragocena i stvarna. Prosto te ogoli planina, i druge isto pa brzo upoznaš ljude. Ako smeš dovedi potencijalnog životnog partnera i brzo ćeš saznati da li ste jedno za drugog.
Poznata izreka kaže “Bolje biti ratnik u bašti, nego baštovan u ratu”. U to i ja verujem, treba stalno trenirati svoje telo, um i duh. Praktikovati samodisciplinu i ubrajati njene plodove kasnije. Takođe, imati snagu i kočnicu da sam sebe zaustaviš i da ne povređuješ druge. Ratnik je svako ko u sebi ima taj poseban plamen koji ne može da ugasi nijedna oluja, a ponekad obična iskra je dovoljna da ga održava ili rasplamsa. Ratnički duh ne mora da se ugasi u modernom dobu. Samo treba da ga pokažemo u načinu kako se ponašamo, živimo i biramo da se borimo za ono što verujemo da je ispravno.