Priroda ne prašta mnogo greške, ali istovremeno nudi i najbolje lekcije ako imaš sreće da preživiš iste. Može da bude učitelj ako imaš sluha za nju ali i strašni sudija.
Od 2009. godine idem u planine pa nije da to ranije nisam razumeo, ni da mi se pre nisu dešavale situacije gde i jesam (pametno) odustao. Mada velika razlika između visoka brda i visoke stene ali suština je ista. Tanka je linija izmedju upornosti i toksične ambicije.
Uvek sam bio pobornik učenja na tuđim greškama, ali tek kad se suočiš s tako bliskim kontaktom sa smrću i imaš sreću da se vratiš u jednom komadu, stvarno shvatiš. Ovo je, pre svega, mentalna igra u kojoj moraš da ostaneš smiren, sabran, praviš pametne odluke (uglavnom brze) i ne smeš da dozvoliš da paničiš pod pritiskom i umorom. Razlozi zašto i volim ovaj “sport”. Ipak, sposobnost sebi da odoliš je ponekad najvažnija.
Ključna stvar je ta unutrašnja kočnica, da znaš kad treba da se zaustaviš i da ne dozvoliš egu da te gura u ambis. Prepoznati granicu, i zaustaviti se je presudno. Što sam imao potrebu ovo da napišem? Verovatno iz istog razloga što je i Marko Aurelije imao slugu da ga podseća svaki dan na svoju smrtnost. Podsetnik da treba živeti u potpunosti, ali bez obzira na postignuća koja dolaze čovek ne sme da se zanese i poleti kao Ikar.
Priroda je najbolji podsetnik na našu krhkost ali i najokrutniji. Podsećanje na sopstvenu smrtnost nije strah, već vid motivacije da bolje živimo, svesnije i prisutnije. Na kraju ostaje ono šta smo naučili i kako smo se suočavali sa izazovima. Pa da završim ovaj predugačak tekst sa mudrim rečim stoičkog filozofa-kralja kojeg sam već spomenuo “Sve što radimo danas, odjekuje kroz večnost”. S tim rečeno, odoh na neko brdo gde duša diše najdublje, a nadam se da stižem i na protest posle.
Planinarski pozdrav!