Mislim da u svakom čoveku se pojavi trenutak kada bira da li će da bude čuvar ili razarač sveta. Možda se tako i Openhajmer osećao, ali za razliku od njega, za prosečnog čoveka to nije neko grandiozno pitanje koje ti se pojavi u nekom ključnom momentu za civilizaciju. To se javlja svakodnevno, suptilno, ponekad i ne uvidiš taj sitan momenat ali on ima velike posledice.
Problem je što ljudi uopšte ne vide te posledice ili su prosto slepi na raj koji nas okružuje. Ja pokušavam već duže vreme da razumem čoveka koji bi prevalio fin put da dođe do neke zabiti da pobaca đubre. I okej, ja razumem, besparica je, ne mogu svi da plate da im neko odveze to đubre, ali brate ostavi ga bar pored kontejnera. Nije rešenje, znam, ima da te đubretari psuju kad vide tvoj haos, ali opet bolje to nego da ideš negde van grada i tamo sve istovariš. To niko neće da počisti nikad. Nego verovatno ga sramota šta će komšije da kažu pa bolje negde inkognito.
Skoro smo bili na penjanje u Niševac i vidimo auto sa prikolicom punom đubreta ispred nas. Ide baš u pravcu gde mi idemo i odmah je nešto smrdelo (a nije otpad). Na taj gornji sektor retko ko zaluta osim nas penjača i ponekog meštanina što produži dalje ka drugom selu. Odlučimo da ih pratimo i da ne stanemo na naše uobičajeno mesto gde se parkiramo. I naravno, crne prognoze se obistine. Stali su na ono perfektno mesto na uzvišenju, baš tamo gde se vidi da je već neko bacao đubre. Verovatno iste osobe ili ljudi tog kalibra. Mi stanemo odmah iza njih. Oni stegnuti, ukočeni, kapiraju da ih gledamo, pa ništa ne rade. Posle nekog odmeravanja prilazi čiča do naša kola. Pitamo ih da li su planirali tu da bace đubre? Naravno, pravdaju se da nisu, ne bi oni, kakvi oni to ne rade, pa oni su fini, kulturni, bla bla. Na kraju oni produže dalje, verovatno istovare odmah iza čoška… ali šta da radimo? Ne možemo ceo dan da ih jurimo i trošimo vreme koje smo planirali za stenu.
I sad, gledam ih tako i razmišljam. Šta mora da se desi u čoveku da mu ovo postane normalno? Da mu nešto u glavi klikne pa kaže “E, ovde ću.” Ova livada, ova šuma, ova reka, ova planina. To je mentalitet da ako nije moje dvorište, onda može sve. Tako su i u mom selu stariji bacali sve živo u reku. “Reka će to sinko da odnese.” Manjeg potoka nema, presušio gotovo, ali ajde, bacaj tu. Slušaj matorce, oni znaju najbolje, svakako pametniji od balavca od šest godina.
Prošli vikend isto. Odem da vozim biciklu, umesto bezbrižnog uživanja na dva točka na svakih pola kilometra mini deponija. Okomili se na ubedljivo najlepše delove prirode. I uvek te pogodi ta kombinacija besa, neverice i tuge. Jer znaš poražavajuću činjenicu da ovo niko neće da očisti ni za 100 godina. Jedva stižu komunalci i po gradu da pokupe đubre, a kamoli po livadama, brdima i kozjim stazama. To ostaje tu. Raspada se godinama. Ulazi u zemlju, u vodu, u životinje. Ulazi u nas.
Nema ovo veze sa parama. Niti sa onim “nema gde”. To je odsustvo svesti. Odsustvo odgovornosti. Odsustvo veze sa prostorom u kojem živiš. To je mentalitet čoveka koji nikad neće videti prirodu kao nešto svoje ili deo njega, nego samo kao nešto što mu je usput do najbližeg naseljenog mesta. A najgore je što, ako ga ne uhvatiš u sam čin on će to da uradi opet. I opet. I opet. I šta onda? Da jurimo svakog takvog po brdima i dolinama? Nemoguće.
Možemo bar da prozivamo vlast da kažnjava ovakvo ponašanje? Malo sutra! Vlast po najnovijim planovima, umesto da reši smeće koje već imamo, planira da uvozi još!! Originalna vizija za Srbiju bila je da postanemo Kongo Evrope, sa milion novih rudnika, gde naravno Rio Tinto vodi kolonu. Glavnog smo jedva zaustavili i sad ga pratimo oprezno da se ne povampiri. Ali zato sitni rudnici niču svuda. Tiho, u manjim mestima, bez pompe i pažnje. Ljudi se lako prodaju za kratkoročnu korist, dozvole padaju kao lišće u oktobru. I tako brilijantni plan da otvorimo milion rudnika dobija još jedan genijalan i prikladan dodatak. Da postanemo i deponija Evrope. Kao da nije dovoljno što se gušimo u sopstvenom smeću, malo nam, pa hajde da uzimamo i tuđe. Mi smo rupa Evrope, pa daj sve kod nas da se baca, a na kraju i da spalimo sve ovde.
U gradovima tokom zime godinama dišemo otrov. Najzagađenije gradove u Evropi i svetu imamo, i to je postala sezonska tradicija. Zezam koleginicu iz Indije da ću da se preselim kod nje pošto su manje zagađeni od nas (nije više toliko daleko od istine). Svake godine ista priča. Magla, dim, čestice koje ne vidiš, ali ih osećaš duboko u plućima. Stalno se žalimo kako ložimo sve i svašta… ali izgleda da ni to nije dovoljno. Ljudi se guše pri običnim šetnjama, deca kašlju po vrtićima, stariji završavaju po bolnicama ili na groblju. A onda, kao šlag na tortu, stiže ideja da nam treba još malo evropskog smeća. Da udišemo još malo tuđeg dima, tuđeg otpada, tuđe pameti. Kao da smo odlučili da, ako već ne možemo da pobegnemo od sopstvenog otrova, hajde da uvezemo još koji kamion da se zaokruži priča.
Posle dužeg razmišljanja dolazim do zaključka da svi ljudi koji na ovaj ili onaj način truju prirodu nemaju povezanost sa njom. U nekim prošlim vremenima važila je ideja da je priroda sveta. Vazduh, zemlja i voda sveto trojstvo. Danas je savremeni čovek potpuno napustio tu ideju. Nikad više vernika i patriota (bar na mrežama), a u isto vreme nikad više domaćih izdajnika. Sve to gledaju kroz prizmu lične kratkotrajne koristi. A ima tu i do osnovnog vaspitanja koje svi nosimo iz kuće. Ako je neko naučen da mu čiste sve za njim, onda je logično da u prirodi misli isto. Ma neko će to da pokupi. I možda ne možemo da promenimo svakoga, da ga nateramo da mu se rodi ljubav prema prirodi ali možemo da pokažemo primer. Nekad je i to dovoljno da jedan čovek sutra odluči da bude čuvar, a ne razarač.