Mnogi koji nikada nisu zakoračili na planinsku stazu ili ušli u stenu ne mogu da razumeju zašto se stalno vraćamo planini. Zašto biramo da svoje slobodne dane provedemo znojavi, umorni, a ponekad promrzli i gladni. Umesto da u udobnosti kafića naručujemo četvrti espreso, ulazimo u osmu radnju u tržnom centru ili uveče se naguramo u krcatom bučnom klubu da slušamo autotjun turbofolk barbiku. Oni uočavaju samo tu spoljašnju dimenziju, a ne ono unutrašnje što nas vuče prirodi. Mir, smisao, osećaj slobode i onaj iskonski deo našeg bića koje oživljavamo jedino daleko od betonske džungle i svakodnevnice.
Kada se, ne daj bože, dogodi neka nesreća u planini, komentari na vest obično budu prepuni osude, nerazumevanja i površne kritike. Najčešće u fejsbuk komentarima vidimo “Šta su tražili tamo”, “Tražili i dobili”, “Ludi su”, “Nije mi ih ni žao”. Ljudi pritom ne razumeju šta se zapravo dogodilo, niti motive i snove onih koji su tamo bili. Ne shvataju da nismo svi stvoreni da pratimo isti šablon u životu. Neko traži sigurnost i rutinu, neko slobodu i visine i oba puta su jednako legitimna. Svako bira svoj put i svoje rizike. Ako već ne osećaš saosećanje, to je u redu, emocije ne mogu da se nameću. Ali nema potrebe za pametovanjem i osuđivanjem. Ti komentari ne govore ama ič o onima koji su stradali, već samo o ograničenosti i strahovima onih koji ih pišu.
Ali isto tako nerazumevanje postoji i unutar planinarskog sveta. Planinari često ne razumeju visokogorce koji idu na Alpe, Himalaje i ostale udaljene i visoke vrhove. Ponekad gledaju sa podsmehom, kao da je ta potreba za visinom sujeta ili dokazivanje (verovatno ima i tih slučajeva). Neki se čak i naljute, kao da si time što si otišao dalje uvredio njihovo iskustvo. Pričao sam i pre o tome i prvi sam koji voli da penje lokalne vrhove ali kada si dovoljno dugo u tome i sve to popneš prirodno je da želiš da vidiš i druge krajeve ove naše lepe planete. Sa druge strane, ima jakih visokogorca i brzih planinskih trkača koji prosto ne razumeju koliko lepote ima u jednostavnoj i laganoj šetnji u prirodi, brdu ili vrhu koji ne prelazi 2000mnv. Slično, sportski penjači, oni koji se fokusiraju na kratke i tehnički zahtevne smerove često gledaju sa neodobravanjem na alpiniste odnosno trad penjače koji odlaze u dugačke smerove i izlažu se opasnosti tradicionalnog penjanja, dok ovi drugi ponekad sportske penjače gledaju kao one koji “igraju na sigurno” na kratkim i boltovanim smerovima.
Lično sam se bavio svim ovim lepim aktivnostima i kroz dugogodišnje iskustvo mogu da konstantujem da ove razlike su uglavnom strah i nesigurnost prerušeni u kritiku. Strah da će tuđi put pokazati da naš nije jedini ispravan. Nesigurnost da ono što mi radimo možda nije dovoljno za validaciju naše egzistencije. Iz toga se rađaju netrpeljivost, prezir, ružni i zajedljivi komentari. Kao da je tuđe traganje pretnja našem smislu. A zapravo, svaki od tih puteva planinarenje, visokogorstvo, planinsko trčanje, sportsko penjanje, i alpinizam samo su drugačiji izraz iste ljudske potrebe da prevaziđemo granice, da pronađemo mir, i da možda dodirnemo nešto veće od sebe za ovo kratko vreme što nam je dato na ovoj maloj planeti.
Isto je i u životu. Ljudi koji biraju miran porodični život često ne razumeju one koji jure avanture po svetu. Karijerista mrzi one koji biraju jednostavnost ili ljude koji se posvete deci. Oni koji traže duhovnost gledaju sa visine na one koji se bore za materijalno. U svim slučajevima, izostaje opšte razumevanje ili ono tiho priznanje da SAMO MOŽDA postoji mnogo puteva do smisla, i da nijedan od njih nije univerzalno pravi.
Razlike ne treba da razdvajaju, već obogaćuju naše iskustvo i duh. Nas ne ugrožava tuđi vrh naprotiv, on može samo da nas inspiriše da i mi tamo odemo. Da nije važno da li hodamo lagano po šumi i beremo cveće, penjemo glečere na 4000 metara, ili visimo sa previsa na steni od 20 metara, svi se mi, na svoj način, penjemo. Siguran sam da bi Nejc Zaplotnik odobrio ovu moju sledeću rečenicu. Mi smo samo ljudi koji traže svoj put, a svi znamo da postoji više nego jedan put do vrha.
Da razumemo druge moramo prvo da naučimo da zavirimo u sebe. Da znamo koja su naša uverenja, šta nas pokreće i koje su nam slabosti i strahovi, odnosno šta nas i koči? Svaki vodič ceni planinara koji zna da prepozna svoje granice i ne precenjuje sebe. Možda razumevanje sebe znači živeti svesno. U steni to može značiti da prepoznaš da se ti ne plašiš teškog detalja već neuspeha, ili da potreba da se stalno dokazuješ kroz razne načine na planini nije kvalitet već tvoja rana i žulj u cipeli na kojoj treba da staviš flaster da bi krenuo put oporavka.
Razumevanje je sposobnost da iz planinarskih gojzerica uđemo u penjačice za alpinizam, ili iz dereza u trejl patike. To je pokušaj da mi uvidimo kako neko razmišlja, postupa, oseća iako se mi sa tim možda ne slažemo. Kao što je bitno u alpinizmu da znamo čovorove, tako je bitno i empatijsko povezivanje. Da sagledamo tuđi svet, njihove vrednosti, strahove, motive i time više površinski ne osuđujemo nego učimo od njih. Pravo razumevanje je retko, ali ono jeste most između svetova, koji netrpeljivost i sukob pretvara u dijalog, poštovanje i, kao što sam pisao u jednom prethodnom tekstu detaljno, priliku za dragoceni rast.