Još jedan zanimljiv vikend prošao mnogo brže nego što je došao. U svega 48 sati napakovala su se dva penjališta. Jedno mlado i perspektivno, drugo staro, puno klasika i istorije.
Već duže vreme slušam lepe priče o Stogazovcu, pa se napokon kockice složile da odemo i sami se uverimo. Pored lepo uređenog penjališta i brzih pristupa smerovima, sreli smo i lokalce sa kojima smo se brzo raspričali o planinarenju i penjanju. Na kraju dobili poziv na piće i roštilj. Primamljivi mirisi mesa su dolazili u talasima do naše stene pa nam beše nekulturno da odbijemo. Meso kvalitetnije nego ono koje smo kasnije jeli u kafani. Domaću kobasicu sa sirom i dimljenu slaninu teško je da nadmašiš.
Što se tiče drugog penjališta, tu nema mnogo šta da se priča. Penjalište svetskog kalibra, bezbroj klasika, ogroman potencijal za nove prvenstvene smerove, a opet pusto, zarasli smerovi i prava divljina. Možda baš ta kombinacija kamena, divljine i osećaja da još mnogo toga čeka da bude otkriveno i ispenjano predstavlja njegov najveći kvalitet. Ipak, polako se budi omladina i studentarija. Dolaze mladi penjači i iskreno se nadam da će uskoro ponovo da oživi ovaj mali raj za ljubitelje stene i alpinizma.
Nego, odužih ga ja po običaju i skrenuh sa teme. Posle lepe penjaže u bloku Ječava, otišlo se i na istoimeni vrh jer mi je već dugo bio merak da odradim abzajl i spustim se u pećinu. Posle svih vratolomija i godina provedenih na steni, počeo sam da se pitam da li mi se osećaj za strah skroz otupio? Na moju radost, dobio sam negativan odgovor, jer mi je trebalo dobrih dva minuta motivacije samog sebe da zakoračim preko ivice.
A dole ogromna pećina! Divna, nestvarna. Kao da je neko odlomio komad nekog drugog sveta i sakrio ga duboko u Sićevo. Dok smo mi kratko ovde, ona hijadama godina polako stvara ovakav prizor. Skriven od pogleda i sačuvan za retke avanturiste i alpiniste.
Posebna avantura je bio spust dole nego da ne zaboravim i da spomenem drage penjače i ljude. Slično kao penjališta, jedan iskusan i prekaljen na steni, a druga mlada i perspektivna penjačica kojoj tek dolaze najbolji penjački dani.
Posebna zahvalnost Borisu na neočekivanom gostoprimstvu. Čoveku koji iskreno voli prirodu, svoj rodni kraj i kojem je želja da što više ljudi otkrije lepotu Stogazovca. Pre svega oni koji tu žive pa onda i šire. Ovakvi susreti su me i podsetili da nisu stene, smerovi i vrhovi ono zbog čega se stalno vraćam u prirodu, već ljudi sa kojim krećem, delim muku i smeh ili koje usput upoznam.
Kao i Boris u svom dvorištu, ja isto tako pozivam i mamim fotografijama planinarsku i penjačku zajednicu da dođe u Sićevo i uveri se uživo u ovu izvanrednu lepotu.
