Toliko je vruće danas da ni moja redovna rutina odlaska na trening nema nekog smisla. To slobodno vreme pre posla odlučio sam da iskoristim da napišem nešto, pošto bogami nisam odavno.
Već duže vreme u Srbiji se ćuti ili se bar ništa ozbiljno ne preduzima povodom besomučne seče šuma. Na koju god planinu da odem (a idem na dosta), ista scena zločina. Sve više novih staza koje pritom nisu planinarske, poređana drva pored puta i zvuk testere. Da ne pričam o ukrasima poput limenki i flaša koji izvršioci zločina uvek ostavljaju. Ali pošto većina ljudi nema povezanost sa prirodom, oni to prosto ne vide, ne zanima ih i ne sekiraju se previše zbog tog tihog ekocida.
Zbunjenim ljudima kojima je sve što svetluca lepo, pričaju da su dijamanti retki i za to u suštini bezvredno kamenje daju brdo novca kao dokaz ljubavi. Istina je da se kontroliše koliko se iskopavaju i plasiraju kako bi se stvorila takva slika, ali zemlja ih ima dosta. Ako gledamo i šire, u kosmosu postoje planete na kojima prema pretpostavkama naučnika postoje i kiše dijamanata. Ali pravi, izuzetno redak materijal u našem univerzumu jeste drvo koje uzimamo zdravo za gotovo.
Na ovoj planeti šume su naša pluća. A kako se mi ophodimo prema tako važnom organu?
U Srbiji odgovorna vlast dopušta da hiljade hektara izgore. Pomoć se ne prihvata na vreme kada bi šteta još mogla da se smanji. Kupuju se borbeni avioni, a ne avioni za gašenje požara. Gase se mediji, ne i vatra. Daju se milijarde za Expo, dok para za subvencije, tehnologije i sisteme koji bi nam omogućili da zimi dišemo čistiji vazduh ostaju na margini.
Pošumljavanje nije prioritet. Ozelenjivanje gradova još manje. Umesto novih drvoreda i parkova, gledamo kako se postojeće drveće seče kao da imaju posebno zadovoljstvo dok to rade, a njegovo mesto zauzimaju beton i čuvene behaton ploče. U njihovim glavama svako parče zemlje koje nije betonirano je propuštena prilika da se neko njihov ugradi.
Nažalost, drvo ne možeš da napraviš preko noći. Ne možeš da posečeš šumu staru sto godina i da se utešiš time što ćeš negde posaditi nekoliko bednih sadnica. Šuma nije samo zbir stabala, to je čitav veličanstven ekosistem koji je nastajao decenijama i vekovima. Stanište za razne vrste i bića sa kojima delimo ovu planetu ali u našoj beskonačnoj aroganciji smo to zaboravili.
Posledice ovakvog odnosa neće doći jednog dana. One su tu. Požari, erozija, klizišta, sve topliji gradovi i rekordne temperature, zagađen vazduh i planine koje polako gube ono zbog čega smo ih uopšte voleli.
I možda je najveći problem to što se sve događa tiho. Samo se jednog dana okreneš oko sebe i shvatiš da šume, planine i reke koje pamtiš više nema. Ali dobro, moderan čovek ima više komfora, tržnih centra i zgrada. Pa da podsetim da ispred njih ostavite neku posudu sa vodom. Jer i ovaj grad delimo sa nekim.