Knjige oplemenjuju dušu, daju najbolji trening umu i ponekad spajaju ljude. Po meni knjige su najbolji rođendanski poklon. Za sve prijatelje koji su planinari, alpinisti ili jednostavno vole prirodu u poslednje vreme poklanjam istu knjigu – “Put”. Ostavila je trag u meni, i želim da taj trag podelim.
Nekoliko dana nakon što sam je naručio (po ko zna koji put), stigla mi je poruka od izdavača. Očigledno su me zapamtili, zahvalili su mi se na narudžbini i pitali da li znam gde bi mogli da organizuju promociju knjige i planinarsku tribinu u Nišu. Pomislio sam na predavanje koje sam nekada organizovao o Materhornu i Andima i podelio to iskustvo sa njima.
Prošlo je par dana, i došlo je iznenađenje. Stiže mi paket, ali ne sa jednom, već sa dve knjige. Prva misao je da nisam slučajno naručio duplo? Ali znam da nisam. Pogledam mejl koji nisam pratio neko vreme i shvatim da sam dobio poklon. Pored toga, dobio čak i poziv da učestvujem na tribini. Oduševljeno prihvatam i mislim kako se putevi spajaju zanimljivo kada ih ne planiraš. Da još situacija bude interesantna pobrinuo se datum održavanja tribine. Koji se pada tačno godinu dana od kada smo organizovali Materhorn/Andi predavanje. Da sam pokušao da isplaniram ovo ne bi uspeo!
Na tribini između ostalog, postavljena su mi tri jednostavna pitanja. Podelio bi pitanja i odgovore:
1. Prvi susret sa knjigom: Iskreno, ne znam tačno kada i kako sam prvi put čuo za “Put” (publika se smeška) ali znam da mi je stigla u pravo vreme u moje ruke. Možda mi je neko od prijatelja pomenuo, možda sam je video negde na mrežama. Ali ono što znam i što se sećam jeste da kada sam prvi put čitao, stranice i rečenice su mi već bile poznate. Ovu knjigu ne čitaš samo očima, već i iskustvom koje poseduješ. Misli koje je Nejc zapisao tako davno kao da su bile i moje. Samo ja nisam znao kako da ih izrazim, a on je na fantastičan način uspeo da ih oblikuje u reči.
2. Uticaj knjige na mene: Knjiga je na mene uticala kao jedan vid ohrabrenja. Predstavila mi je alternativu nad običnim gradskim i materijalnim životom. Ukazala mi je da postoji nešto lepše i sadržajnije.
Kada bi izvukao suštinu knjige po meni bi bila da nije važno dokle ćemo stići i koje visine popeti nego kako koračamo. Nije uvek merilo uspeha visina koja se dostiže već je suština u samom kretanju, u koraku i načinu na kojem se ophodimo sa raznim situacijama. Često se dešava kada dostignemo cilj da osećamo sreću ali ona je kratkotrajna. Pogotovo ako smo isključivo samo fokusirani na cilj. Ubrzo ta lepa osećanja odu i osećamo se prazno. Uticaj ove knjige dolazi što mi kaže da moja pažnja bude na putovanje. Ne samo da jurim velike planine i teške smerove, već da mi svesnost bude na ceo proces. Pošto je put taj koji nas oblikuje.
3. Da li knjiga može biti korisna i onima koji nisu u svetu planina? Siguran sam da moze. Bez obzira da li je neko ikad kročio na brdu, planini ili steni. Ona je za svakog ko je osetio unutrašnju želju za nečim većim od sebe. Za nekim izazovom koji na prvi pogled deluje nepremostivo.
Meni lično je planinarnje naučilo dosta. Pre svega da je izlazak iz zone komfora prvi korak ka istinskom rastu. Od tih bitnih osobina pomenuo bi i istrajnost. Pogotovo na tim nekim dužim akcijama gde svaki atom u telu ti kaže da prestaneš, istrajnost je tu da te gura napred. Takođe, u planinama upoznaš prijateljstvo u njegovom najčistijem obliku. Verujem da se na planini mogu stvoriti drugarstva za ceo život. Sa druge strane imate alpinizam i on je mentalna igra . Tu moraš da budeš smiren, pribran, nema mesta za paniku i fokusiran si na sadašnji momenat. Gde učiš da prihvatiš strah, ali da ne dozvoliš da te vodi. Sve su to osobine koje možeš da primeniš i u svakodnevnom životu.
Nakon ovih i još nekoliko pitanja, usledila je i interakcija sa publikom. Posebno se izdvojio jedan gospodin od 81 godine, koji je imao izuzetno inspirativno izlaganje. Upravo bih se ovde nadovezao na ono treće pitanje, jer je izgovorio rečenicu koja mi se urezala u pamćenje. Ako se dobro sećam, rekao je nešto ovako:
“Nikada nisam popeo sve te vrhove koje pominjete, ali ja sebe smatram velikim alpinistom”. Prelepo rečeno da alpinizam postoji i izvan okvira stena.
Organizatori tribine bili su Sana i Siniša, koji je ujedno bio i glavni govornik. Oduševili su me svojom opuštenošću, ljubaznošću i iskrenom toplinom. Kada sam krenuo sa alpinizmom, brzo sam uvideo da u tom svetu često postoji izražen ego. Ali kod njih ni traga tome. Prosto se vidi da nemaju potrebu da se dokazuju, pametuju ili budu glasniji od drugih. Njihova jedina ambicija, čini se, jeste da pomognu.
Pored Siniše, govornici su bili i alpinistkinja, ultramaratonac, profesorka Danijela Ljubojević i moja malenkost. Poseban utisak koji je ostavio član publike je znameniti Nišlija Ivan Redi.
Umalo da zaboravim! Sve divne knjige vezane za planinarenje i alpinizam možete naći na sajtu Pragore 👈