Požar na Suvoj koji se dogodio bio je strašan, ali reakcija ljudi bila je predivna. Postoje ti retki, veličanstveni momenti kada se svi ljudi ujedine. Retki su jer smo mi, kao ljudi, različiti po mnogim stvarima. Po nacionalnosti, političkom opredeljenju, pa i seksualnom. Neko voli crveno-belo, a neko crno-belo. Neko sluša narodnjake, a neko metalce. Neko naginje desnici, a neko levici. Neko misli da je četnik, a neko komunjara.
Lista je predugačka, ali poenta je da smo podeljen narod, a možda i previše lako dopuštamo da nas podele. Čudno je koliko energije trošimo tražeći ono po čemu se razlikujemo, sve dok nas neka nesreća ne podseti koliko toga zajedničkog imamo. Nisam siguran. Ali znam da većina nas, da ne kažem svako, ima tu crtu u karakteru da kada je najteže, hoće da pomogne.
Što bi rekao mudri Gandalf Sivi, svakodnevne sitnice običnih ljudi keep the darkness at bay. Da li komšiji pomoći da iseče drva, baki da siđe iz autobusa, strancu da upali kola, trudnici pridržati vrata lifta ili poslati SMS za bolesno dete.. Dobrota postoji i moramo da je negujemo! Verujem da nepogode i nesreće ne stvaraju dobrotu u ljudima nego samo na trenutak sklone sve ono nebitno i pokažu ono što je u njima sve vreme bilo tu.
Kada sam dobio poziv da pokušam da mobilišem planinare i dobrovoljce, nisam očekivao lak zadatak. Ali tokom deset dana požara moj telefon je bio usijan od poziva koji ulivaju nadu u čovečanstvo. Ono najbolje probudilo se u ljudima, možda čak i nešto za šta ni sami nisu znali da nose u sebi.
Ljudi iz Sektora za vanredne situacije u jednom trenutku nisu znali šta će sa tolikim ljudstvom. Treba sve te ljude koordinisati, organizovati i bezbedno rasporediti na terenu. Dobra volja ljudi ih je, jednostavno, uhvatila nespremne i iznenadila. Zato je pala odluka da se ipak prave manje ekipe dobrovoljaca. I to je bilo ispravno, bezbednost ljudi uvek mora biti na prvom mestu.
Kada smo krenuli sa tom taktikom, rodili su se neki novi heroji.
Pomenuo bih neverovatnog Miloša Fanovića, koji je skoro svakog dana neumorno išao na teren. Članove Enduro tima iz Jelašnice, koji nisu stajali i koji su, kao vredne pčele, svakog dana motorom išli gore dole na nepristupačnom terenu. Ljude iz Rusko-srpskog humanitarnog centra. Mnoge druge dobrovoljce iz niških, leskovačkih, pa čak i pirotskih planinarskih klubova koji su bili na terenu ili na drugi način pomogli. A nije bilo nimalo lako. Bukve su padale kao domine, dok je užareno kamenje iznenada počelo da se kotrlja niz teren. Situacija je u tim trenucima bila sve samo ne bezazlena. Opet, lista je toliko dugačka da bi bilo gotovo nemoguće pomenuti sve koji su dali svoj doprinos.
I, naravno, ne smemo da zaboravimo profesionalce. One koji su u potpunosti predani svom poslu i koji su vodili računa i o nama dobrovoljcima. Ne one koji na ovo gledaju samo kao na dnevnicu ili čekaju da im se završi smena, bilo je nažalost, i takvih slučajeva. U ovoj državi i na takve pozicije ponekad dolaze ljudi preko rodbinskih i drugih veza, ljudi koje taj posao zapravo ni ne zanima i koji nemaju tu crtu da iskreno žele da pomognu, već su tu jer su se, iz neke lične izgubljenosti i nesnađenosti u životu, jednostavno našli na tom mestu.
Možda smo i mi planinari previše emotivno vezani za Suvu. Teško nam je da gledamo kako nešto što nam je toliko drago prolazi kroz ovakvu muku, a da se osećamo bespomoćno. Učinili bismo sve što možemo da pomognemo i kad vidimo da neko ne radi isto, mi to ne razumemo.
Ono u šta ja čvrsto verujem da ako ti je do nečega zaista stalo, onda imaš moralnu obavezu i da kažeš gde može i mora bolje. Kada smo već došli do dela teksta gde ljudski sjaj počinje malo da bledi, moramo da pomenemo i slabost organizovanosti ove države i njene pogubne politike. Ono što je bilo očigledno jeste da nam nedostaje kvalitetnija oprema i vazdušna podrška.
Kupujemo 12 borbenih aviona, a nemamo nekoliko Iljušina, koji bi koordinisanim letovima i zajedničkim snagama mogli da naprave ogromnu razliku. Dajemo milijarde na razne EXPO centre i sumnjive projekte, a skoro ništa ne ulažemo u opremu za zaštitu naše prelepe zemlje.
Umesto tolikog forsiranja ponovnog uvođenja vojnog roka, predložio bih ozbiljno vraćanje sistema civilne zaštite ili makar mogućnost da čovek bira između ta dva. Ko šta voli, neka izvoli. Ali neka ljudi nauče kako da pomognu u ovakvim vanrednim situacijama. Da znaju šta rade kada dođe požar, poplava, zemljotres ili neka druga nesreća. Sto sposobnih i obučenih ljudi u takvom trenutku može da vredi više nego hiljadu onih koji imaju samo dobru volju, ali ne znaju kako da je pravilno usmere.
No, ulazim previše u detalje. Da se vratim na početak.
Zajedništvo koje sam osetio tokom ovih dana daje mi onaj neopisiv osećaj da kada smo stvarno svi složni, možemo da uradimo gotovo nemoguće.
Kao što su naši košarkaši i vaterpolisti godinama donosili zlata iako nikada nisu imali najbolje uslove. Kao Đoković, koji je postao najbolji teniser svih vremena iako ova država praktično nikada nije imala tenisku tradiciju i rezultate.
Srpski inat i zajedništvo prorade onda kada je najteže. Dok ovo pišem, i sam se naježim od tog osećaja. Ali taj osećaj nije iluzoran. Stvaran je. Video sam ga svojim očima na Suvoj. Možda najveća tragedija ovog naroda leži u tome što moramo da čekamo da nam bude najteže da bi se setili koliko možemo kada smo zajedno. Zamišljam samo šta bi mogli kada nam za zajedništvo ne bi bila potrebna nesreća.
Pred Srbijom je sada gašenje možda najvećeg požara u poslednjih 20 godina. Zahvatio je gradove i sela, a njegov dim, zahvatio i ljudski um, pa više ne razmišljamo uvek trezveno.
Uskoro ćemo imati priliku da ga gasimo.
I kao i sa ovim požarom na Suvoj, možemo da uspemo samo zajedničkim snagama. Bez podela, bez toga ko je levo, ko desno, ko je čiji, ko šta sluša, za koga navija i kako se izjašnjava. Sa jednim jasnim ciljem. Da ovu zemlju što volimo spasimo.
A možda je najbolje da završim citatom iz jednog od mojih omiljenih filmova:
„Ali na kraju, to je samo prolazna stvar, ta senka. Čak i tama mora proći. Doći će novi dan. A kada sunce zasija, sijaće još jasnije… U ovom svetu ipak postoji dobro, gospodine Frodo. I za njega se vredi boriti.“