Prošle godine napisao sam jedan tekst, ali mi je ostao osećaj da je nedorečen. Sviđao mi se, ali mu je nedostajalo ono nešto. Pre neki vikend stiže mi poruka od prijatelja. U gužvi nisam stigao odmah da je pročitam, ali sutradan otvaram poruku i neizmerna radost prolazi dok čitam tekst. Reči su odzvanjale u meni, i odmah se pojavilo iskreno oduševljenje. Nedugo zatim me on zove i kaže “Objavi ti taj tekst, nema potrebe da me spominješ, imaće veći značaj za publiku ako izađe pod tvojim imenom.“ Naravno, odbio sam, ali baš tada mi se upalila lampica. Pojavila se ideja, da spojim njegov tekst i svoj, da ih pretočim u jednu celinu.
I on i ja pisali smo, svako na svoj način, o istoj stvari. Priroda ne prašta mnogo greške, ali istovremeno nudi i najbolje lekcije ako imaš sreće da preživiš iste. Može da bude učitelj ako imaš sluha za nju, ali i strašni sudija.
Od 2009. godine idem u planine pa nije da to ranije nisam razumeo, ni da mi se pre nisu dešavale situacije gde i jesam (pametno) odustao. Mada velika razlika između visoka brda i visoke stene, ali suština je ista. Tanka je linija između čelične volje, upornosti i toksične ambicije.
Uvek sam bio pobornik učenja na tuđim greškama, ali tek kad se suočiš s tako bliskim kontaktom sa smrću i imaš sreću da se vratiš u jednom komadu, stvarno shvatiš. Ovo je, pre svega, mentalna igra u kojoj moraš da ostaneš smiren, sabran, praviš pametne odluke (uglavnom brze) i ne smeš da dozvoliš da paničiš pod pritiskom i umorom. Razlozi zašto i volim ovaj “sport”. Ipak, sposobnost sebi da odoliš je ponekad najvažnija. Ključna stvar je ta unutrašnja kočnica, da znaš kad treba da se zaustaviš i da ne dozvoliš egu da te gura u ambis. Prepoznati granicu i zaustaviti se je presudno.
Što sam imao potrebu ovo da napišem? Verovatno iz istog razloga što je i Marko Aurelije imao slugu da ga podseća svaki dan na svoju smrtnost. Podsetnik da treba živeti u potpunosti, ali bez obzira na postignuća čovek ne sme da se zanese i poleti kao Ikar. Priroda je najbolji podsetnik na našu krhkost, ali i najokrutniji. Podsećanje na sopstvenu smrtnost nije strah, već vid motivacije da bolje živimo, svesnije i prisutnije. Na kraju, ostaje ono što smo naučili i kako smo se suočavali sa izazovima.
I baš u tom trenutku, kad se osvrneš na sopstvena iskustva, razumeš da nisu samo planine i usponi oni koji te oblikuju. Setiš se i drugih, oni koji su kroz svoje uspone pokazali različite pristupe životu i smrti.
Sećam se prvih časopisa sa čijih naslovnica nas je gledao mistični penjač sa vertikalne stene koji na visinama od kojih se većini zavrti u glavi radi elegantnu zastavu što primetite gledajući u torbicu sa magnezijom, koju vam i govori da on to zaista i radi.
Aleks Hanold odbija smrt, znajući da je to kraj i zato je kod njega sve provereno, uvežbano, isplanirano. Njegov performans deluje kao Murinjеv Čelsi — svaki korak, svaki hvat, svaki dah unapred osmišljen, savršeno uigran sistem gde rezultat zavisi od discipline i reda, a ne od sreće.
Dok Honold drži red i kontrolu, Dan Poter i Dan Osman plešu kao Brazilci u ritmu sambe. Oni prihvataju smrt, razumevajući da je to tek početak. Njihovi pokreti nose igru i radost čak i moguću tugu u istom dahu. Poter u svojoj melanholiji i poetskoj energiji razgovara sa stenom, sa Tvorcem i detetom u sebi. Osman dodaje harizmu kao na džem sešnu kao da vas i publiku vuče za sobom u tom trenutku, pokazujući da svaki pokret nije samo fizički nego i duhovni.
Tu shvatate da free solo nije samo o stenama i visinama. To je ogledalo onoga što nosimo u sebi: želju za redom, sigurnošću i rezultatom, ali i potrebu za igrom, pesmom i sjedinjenjem sa prirodom. Jedan nas smiruje, drugi nas uznemiravaju. A možda je istina u tome da tek kad stojimo između reda i igre — između Murinjеve taktike i brazilske sambe — postajemo potpuno živi.
Autori teksta Nenad Jordanov i Ljuba Andric